NAUCNI APSURDI U OBLASTI HEMIJE I ASTRONOMIJE VEZANO ZA HEMIJU
Definicija Kosmosa i odnosa materije i energije
Ima vec sto godina od kako je Albert Ajnštajn 1905.god. definisao Teoriju relativnosti - odnos materije i energije - relacijom E = mc2. Od strane naucnog sveta je prihvaceno da se matrija može prevoditi u energiju i energija u materiju - poznato u nauci kao dematerijalizacija i materijalizacija u Kosmosu. No, i pored toga je u školskim udžbenicima ostala dogmatska definicija materije i energije.
U jednoj od najnovijih uglednih knjiga “Opšte hemije” iz 2004.godine, izdate u Velikoj Britaniji, i dalje stoji da kod hemijskih reakcija “Nema primetne promene u kolicini materije za vreme hemijske reakcije ili fizicke promene”. Šta znaci “primetne”? Ili ima ili nema? Da li zato što u današnjim uslovima ne možemo da “na vagi” merimo tu materijalnu promenu - nema materijalne promene? Zašto to onda uravnotežujemo energetskom vrednošcu? Slicno se kaže i za energiju: “Energija se ne može stvoriti ili uništiti u jednoj hemijskoj reakciji ili u fizickoj promeni. Može da bude samo prevedena iz jednog oblika u drugi”. Koji je “drugi oblik” prevodenja energije? To su neprikladne i nepedagoške definicije. Kao opšti zakljucak se daje: “Ukupan zbir materije i energije u Kosmosu je stalan”, što je dobra definiciji.
Osnovna nedoslednost, u definicijama do sada, se ogleda u nedoslednoj definiciji Kosmosa, te se, kao posledica, javlja i nedoslednost u definisanju odnosa materije i energije. Za hemiju je pravilna definicija Kosmosa od krucijalnog znacaja.
Da bi se definisao Kosmos, bez obzira na našu mogucnost i sposobnost da to ucinimo do kraja, moraju se definisati tri aksiomska apsolutuma – apsolutum postojanja, apsolutum kretanja i apsolutum promena. Svi ostali pojmovi su izvedeni iz ova tri. Samo za Kosmos se može zakljuciti da – niti je nasatao, niti može da nestane.Usled ogromne nehomogenosti, Kosmos je u stalnim promenama – od apsolutne materije - AMA do apsolutne energije - AEN, ne dostižuci nijednu krajnost. Ako bi se neka krajnost dostigla, Kosmos bi se ili “zamrzao” ili “eksplodirao” i nestao. Da li su te mogucnosti realne?
Stalne promene u Kosmosu se odnose kako na materiju, tako i na energiju. Realno - ne može da bude materijalne, pa ni hemijse i fizicke promene, bez energetske i energetske bez materijalne, pošto materija pliva u bezgranicnom okeanu energije. U tim promenama su nastali i nestaju hemijski elementi, koji cine osnovnu gradu materilalnog dela Kosmosa. U tim promena je nastao i covek, kroz koga je Kosmos, u kojem covek postoji, postao svestan sebe za domen covekovog saznanja. U Kosmosu se sve odvija spontano, incidentno i katastroficno. Samo covek u svom delu Kosmosa – Prirodi, može svesno da stvara i da ruši. Osnovno kosmicko pravilo mora da bude da se ogromno urušava a ultrafino da se aglomeriše.
Struktura Kosmosa morala bi da bude beskonacno “alveolarna”. Ako bi Kosmos imao ogranicenja, onda bi iza Kosmosa postojalo “ništavilo”. A ako bi isto postojalo, sve bi moralo da nestane u trenu. Da li je moguce “ništavilo” iza najvišeg nivoa energije u Kosmosu? Celokupni Kosmos cini totalni Kosmos – TOKOS. Kada se govori o Kosmosu uvek trba da se misli na Tokos. Mi se, najverovatnije, nalazimo u jednoj od alveola Kosmosa – lokalnom Kosmosu – LOKOS-u. Covekovo okruženje treba da se, kao i aktuelno, naziva - PRIRODA. Postoji verovatnoca da je Priroda nastala u jednoj od katastroficnih promena pri sudaru dve ili više Apsolutnih materija - AMA.
Da li ce covek za vreme svog opstanka u Lokosu, uspeti da stekne saznanja i van njega, to nauka danas ne može ni da nasluti, obzirom da smo veoma daleko i od krajnjih saznanja o svom Lokosu, pa i o Prirodi koja nas okružuje.
Obzirom da u Lokosu postoji daleko više materije nego energije, kada bi se veci deo materije preveo u energiju, tada bi u Lokosu bilo daleko više energije i Lokos bi verovatno mogao da eksplodira, što nije iskljuceno za našu ili neku susednu alveolu Kosmosa. Po logici, “alveole” bi mogle da gutaju jedna drugu.
Ako bi se prihvatile prethodne definicije Kosmosa onda bi nove definicije materije i energije morala da bude: Materija je deo Prirode koji joj daje formu i ima stalnu spontanu tendenciju kondenzacije. Hemijske promene su osnova postojanja materijalnog sveta. Granica izmedu materije i energije je atom, pošto subatomske cestiea ne stvaraju forme, niti ostvaruju relativno mirovanje. Treba da se prihvati da cim subatomska cestica napusti atom, da se više ne smatra materijom. Inace, traženje materijalnih cestica bi išlo u beskonacnost, što može da ostane samo kao naucni poduhvat. Izvan atoma treba da budu samo oblici energije, što je i racionalnije i prakticnije za prikazivanje i manipulaciju. Da li je svetlost korpuskularne prirode ili ne? Energija je pokretacka sila u Prirodi i ima stalnu spontanu tendenciju ekspanzije. I materija je potencijalni oblik energije, kao što je i energiija potencijalni oblik materije. Ukupan zbir matrije i energije u Kosmosu je stalan. Biosfera je spoj materije i energije. Materije daje biosferi formu a energija manifestacija života.
“Crne rupe”
Sledeci apsurd se odnosi na termin “crna rupa”, kojoj materija konvergira, prelazeci iz energije u materiju. Ovaj termin apsolutno treba zameniti terminom “apsolutna materija” – AMA, iako se to mora smatrati uslovnim terminom, obzirom na definiciju Kosmosa. Naziv “crna rupa” u mnogim jezicima asocira na pežorativno znacenje tog naziva, te i iz tih razloga to treba uciniti.
Ozonke rupe i efekat staklene bašte
Ozonke rupe - Postoji ozbiljna sumnja, da su danas prihvacena shvatanja o ozonskim rupama, naucno neutemeljena i da tome uzrok verovatno nije industrija, vec kretanje Suncevog sistema kroz Lokos.
Lokos ima sasvim zakonito kretanje, ali se, verovatno, nedovoljno zna kakav je uticaj zvezdanog okruženja na našu atmosferu.
Najmanje je moguce optužiti hlor iz freona za taj efekat, kada isparljivog hlora iz okeana ima enormno više u atmosferi. Po tome bi ekvatorijani deo atmosfre trebalo da bude daleko više ugrožen nego polovi, a evidentno je suprotno.
Efekat staklene bašte - Mora da postoji velika sumnja i u efekat “staklene bašte”, po kome industrija doprinosi odlucujuce na zagrevanje atmosfere. I to bi sa više nauke bilo potrebno proveriti. U zemljinoj kori je sigurno zabeležen period kada je na njoj bilo najviše šuma i koji je bio sadržaj CO2 u tadašnjoj atmosferi. Da li je izracunato - koliko seca šuma utice na sporni efekat? Pošto se neravnoteža upijaca i izvora CO2 može da utvrdi, koji onda od njih pomera tu ravnotežu i zašto? Ako se pokaže da ni ti faktori nisu odlucujuci, onda se uzroci moraju potražiti u uticajima okružujuceg zvezdanog prostora, kroz koji se krecemo. Ako postoji objašnjenje za “Ledena doba”, zašto ne bi postojala objašnjenja i za “Topla doba”? Teško je verovati da aktuelna industrija može da ima tako jak efekat. Ako, pak, i dalje ostane ova tvrdnja onda, najverovatnije, za navedene efekte, nauka mora da traži rešenja u okviru novih izvora energije i nanotehnologija.
Elektroni u orbiti oko jezgra i valentnost
Polazni apsurd kod hemijskih promena je vezan za elektronsku razmenu izmedu atoma i molekula. Obeležavanje elektrona kao negativne cestice, a ostatka atoma ili molekula kao pozitivne je konvencija, koja je apsurdna. Ako je electron, prema aktuelnom gledanju, materijalne prirode, kako je onda moguce da cestica koja gubi deo materije bude obeležena kao “pozitivna”, a cestica kao elektron ili ona koja ga je primila kao “negativna”. Promena polnosti cestrica ne negira njihovu antipodnost. Obzirom da bi to bila opasna promena, zbog ukorenjenog shvastanja i fizickih opasnosti, isto ne treba, u aktuelnoj situaciji, da se menja, ali da se zna da je apsurd.
Ono što ne može dalje da opstaje, to je definicija oksido-redukcije i valence - i iz naucnih i iz prakticnih razloga.
Mi aktuelno imamo oksido-redukciju u sledecoj reakciji:
Cl2 + H2 = 2ClH + E
Svako bi morao da se zapita – gde je tu kiseonik, obzirom na genetsko znacenje “oksido”?
Ova operacija u hemiji treba da se nazove, umesto “oksido-redukcija” - “valentovanje”, što suštinski i jeste. Predaja elektrona treba da se nazove “delektroning”, a prijem elektrona “elektroning” u celom svetu. Tada bi bilo veoma jasno o kakvoj se hemijskoj promeni radi.
Naucni apsurd, koji se vezuje za elektron, je da je isti tackaste prirode u orbitalama oko atoma. Ova pretpostavka, danas, teško može da zadovolji naucne zahteve.
Ako se danas prihvataju “kosmicke strune”, u oblasti energije, onda se za shvatanje elektrona nikako ne uklapa njegova tackasta priroda, pri kruženju oko jezgra, a posebno zbog okruženja unutar materije. Najjaci razlog za to je mogucnost njegove dalje podele na sitnije cestice i to sasvim definisanih velicina –kao što su kvarkovi – što se neprekidno odigrav.
Priroda elektrona mora da bude zglobne talasne strukture u prstenu oko jezgra, inace se ne bi mogle formirati takve strukture ili vršiti takve podele i rekombinovanja, koja su permanentno prisutna.
Elektronske strukture oko jezgra mora da imaju strukturu “klupceta” (sl.1)(s-elektroni i elektroni plemenitih gasova) i strukturu “štringle”(sl.2)(svi ostali). Najverovatnije je da se elektroni sklupcavaju tek kada se odvajaju od jezgra.
Takode bi Hajzenbergov princip neodredenosti morao da se redefiniše.
Postoje i drugi manje važni apsurdi, ali oni ne štete znacajnije osnovnom shvatanju hemijskih i fizickih promena u hemiji i u celini u nauci.
Mr Vladisav Jankovic, dipl. ing. Tehnologije
SIŽE
Suština clanka je nastojanje da se daju objašnjenja pojmova u astronomiji i hemiji, koji treba da doprinesu boljem shvatanju fundamentalnih pojmova o Kosmosu i odnosu materije i energije na najmoderniji nacin.
Clanak takode tretira i neka suštinska shvatanja u hemiji uopšte i o hemijskim uticajima u atmosferi, što ima veliki znacaj u aktuelnim zbivanjima na planeti.
